Nišville – džez festival, definitivni sud

Specijal Nisville

Nišville se završio. Utisci su složeni i staloženi. I odmah izneti glavni – festival je uspeo i muzički i medijski, a organizator će reći da li i finansijski. Od 12. do 15. Avgusta, u 4 dana, nastupio je niz izvođača, u najširem smislu reči, džez pravca. U svakom slučaju svakog dana smo slušali dobru svirku, čak i kada je bilo više funka ili etna a džeza samo u naznakama. Iako za Nišville nije moglo da se odvoji, iz republičke kase, ni dovoljno novca ni više medijskog prostora, festival sa sigurnošću postaje iz godine u godinu sve bolji i bolji.

PIŠE Momčilo Stošić

Sva moć džeza uživo

Svi hajlajteri festivala nesumnjivo su ispunili „ ulogu favorita“. Prve večeri je to bio Solomon Burke, „kralj“ soula, koji je odradio izvanredan nastup, pun ritma i šarma, sa prisutnom punoćom zvuka orkestra ali i glasa samog pevača. U subotu je glavna zvezda bio Benny Golson, sa poodmakle 82. godine, uz pratnju austriskog Kelag big banda. Na momente je prikazao zašto spada u grupu velikana jazza, svih vremena, ali se ipak čini da njegovi izvanredni soloi nisu imali dovoljnu istrajnost „da uvuku publiku u sebe“. Činjenica da mu je zadnji album „ New Time, New Tet“ u 10 najboljih na Bilbordovoj listi ipak govori sama za sebe. Verovatno je najbolje zvučala stara hit-pesma Golsona posvećena džezeru Klifordu Braunu, poginulom davnih 60-tih u saobraćajnom udesu.

Beny Golson

Poslednje večeri smo slušali nemačku grupu De Phazz koja je stekla svetsku džez slavu. Moglo bi se reći da se od njih očekivalo  više džeza. Bez sumnje nastup je bio profesionalan, pokriven na momente video bimom, medijalno najefektniji, zvuk pun i dobar a izvođači raspoloženi i za pevanje i za scenski nastup. Ali je to bio, ipak, više džezirani fanki negoli džez. U svakom slučaju De Phazz, Solomon Burke i francuski band Soul Makossa sa Manu Dibangom su bili najprihvaćeniji od strane publike.

Možda je najbolji nastup pružio i muzički i izvođački Roy Hargrove quintet drugog dana festivala. Par soloa saksofoniste kvinteta posebno su bila impresivna. Ali je i ritam sekcija kontrabas-bubanj bila moćna, kao i izvanredni pijanista. U publici se dao primetiti Kornelije Kovača, gitarista Hazara i Saskia-u Laroo sa 1 članom benda. Nastup je bio osmišljen, sviran je vrhunski cool jazz uz izvanredne improvizacije. U jednom momentu je Roy, sa svojom trubom, skočio sa bine u svirao šetajući kroz publiku, nažalost bez mikrofona te ga nismo mogli čuti. U svakom slučaju ova svirka je pokazala svu moć džeza uživo.

Manu Dibango

Odličnu muziku je svirao i Terje Rypdal trio, norveška džez legenda, nažalost samo 3 numere, relativno kratko, ali izuzetno moćno. Odlične nastupe su imali belgijski Flat Earth Society sa vrlo originalnom muzikom, Simone Zanchini na harmonici, Brakka Soundsystem sa elektronsko-ambijetalnim džezom ali i uz mnogo ritma. Vrlo interesantan i zanimljiv je bio nastup holadskog benda Saskia Laroo band i vizuelno i muzički i oni su jedan od sastava čiji se CD vredi potruditi i čuti oslušnuti natenane kako zvuče van live nastupa, koji je, kao što je rečeno, bio odličan. Austrijsi Flab Fiction su bili odlični, ali se osećala zategutost u izvođenju (valjda mladost izvođača). Vladimir Četkar iz Makedonije je bio perfektan izvođač, iako možda previše u šablonu svog uzora Bensona. Lance Lopez je kao zadnji izvođač prve večeri više imao gitarističko-rok nastup, profesionalan, ali i neinventivan. U grupu neinventivnih  mogao bi da uđe i Steve Hackett, ex gitaristu Genesisa, koji je svirao sa mađarskom grupom Djabe. Od njih se više očekivalo.

Publika je jako dobro prihvatila nastup Manu Dibanga, kamerunca iz Francuske, koji je svirao nadahnuto, ali jednu ispraznu muziku, tkz. „afričku muziku za belce“. Dobro za zabavu, ali šuplje muzički.

Na kraju, naši izvođači – Kornelije Kovač i Hazari, Vrelo, Kal i Rambo Amadeus uz legendu yu roka iz početka 70-tih Zdenku Kovačiček su bili apsolutno dostojni festivala i (pojedinih) velikana uz koje su nastupali.

Steve Hackett

Decentralizacija kulture

Mala zamerka se može staviti organizatoru koji je dozvolio na poslednje dve večeri masovno okupljanje publike ispred bine. Utisak je da je veći deo te publike bio željan provoda a ne slušanja i uživanja uz ovakvu muziku. A ipak, kao što je napomenuo jednom prilikom dugogodišnji direktor festivala Ivan Blagojević, džez fetivali su pre svega umetnički, a ne festivali zabave. Ako se ne poštuje numeracija sedišta i uopšte njihovo prisustvo, možda ih ne treba ni stavljati?

Objašnjenje se može tražiti u retkim nastupima vrhunskih grupa druge vrste muzike u Nišu i južnoj Srbiji koje su ljudi željni (koje nisu turbo folk i slično), a sve to je povezano sa omalovažavajućim, u svakom slučaju minimalističkim odnosom, reklo bi se, većine centralnih (čitaj – beogradskih) medija. Uz sve Festove, digitalne beo-kanale RTS-a samo za područje Begede-a, Bitefe, Belefe, Beovizije (izbor srpskog predstavnika za Evroviziju), beogradske maratone, beogardske atletske mitinge (sa 500-tinak gledaoca), beogradske letnje džez festove itd, itd….postoje van kruga samo Exit i Guča. Koliki je novac koji dobija glavni grad a koliki cela ostala Srbija za kulturu? Pridodajmu tu i minutažu nacionalnih televizija, od kojih je gro njih zna se gde. I baš nijedna iz Niša (i Južne Srbije) nije mogla da dobije nacionalnu frekvenciju. U svakom slučaju, videli smo, da za Nišville nije moglo da se odvoji, iz republičke kase, ni više novca ni više medijskog prostora. Ali zato, gradnja Avalskog tornja i sam toranj i sl. (kao naprimer gradnja mostova od para svih građana Srbije u Beogradu, dok se auto-putem od 20 km do makedonske granice otvorenim još pre 2 godine još uvek ide jednom trakom) – koji za sve žitelje Srbije sem Beograda gotovo da ništa ne znači – bio je zastupljen u minutaži RTS-a SVAKI dan, televizije čiju pretplatu svi plaćamo. Za Exit je još prošle godine odvojeno, koliko je poznato iz medija, 50 miliona dinara – cena evra daleko niža, a za Nišville, iako zvanično verifikovan kao festival od nacionalnog značaja, Ministarstvo kulture je uložilo 3 miliona dinara, u godini skupih evra. O odnosu medijskih sponzora koji su centralizovani i koncentrisani, ako ne monopolizovani (zakupci medijskog prostora u svakom slučaju jesu), ne treba trošiti reči. A Leskovačka roštiljijada, Zaječarska gitarijada, Borini dani i Stari dani se pominju u vidu domišljatosti i provincijskih dosetki, a ne kulturnih manifestacija.

Uprkos svemu festival Nišville je pružio mnogo muzičkog zadovoljstva i stvarno je šteta što nije bilo šire medijske podrške. Daće Bog sledeće godine još bolje !

Advertisements

1 komentar

Objavljeno pod Grad Niš

One response to “Nišville – džez festival, definitivni sud

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s