To se događa samo na filmu

Živeti sa HIV-om (1)

Bila sam ubeđena da SIDE NEMA U MOM DRUŠTVU, U MOM OKRUŽENJU I ZAISTA JE NIJE NI BILO. Oslonjena na tu činjenicu da oko mene nema HIV-a nekako sam bila i ja kao i drugi bezbrižna, HIV je bio nešto što se događa “nekim većim narkomanima”, “u nekim većim gradovima”, “u nekim drugim zemljama”,” na filmovima”…

Sandra Mančić je (nažalost) redak primer kako je moguće voditi smislen i ispunjen život uprkos HIV-u. Ona je dokaz da je moguće ne biti intravenski narkoman doveka, dokaz da se život ne završava sa jednim lošim izborom i da čovek može u sebi da nađe snage da se izbori sa slabošću, pesimizmom i zavisnošću, u jednom društvu gde sistem podrške i pomoći nije dovoljno (bio) razvijen i gde ta borba može nekad izgledati kao borba protiv vetrenjača.
Za Mlade 018 ona govori o svom iskustvu, a mi se nadamo da ono može motivišuće delovati ne samo na one koje su u sličnom životnom problemu, već i na svakoga ko je u neku ruku apatičan i spreman da se miri sa “sudbinom”, prebacujujući odgovornost za svoj život na okolnosti, društvo i nekog drugog, umesto da u sebi nađe snage i smisla, koji svaki čovek nesumnjivo poseduje.

Ja sam 2000. god. saznala za svoj pozitivan HIV status. Bila sam intravenski zavisnik od heroina od svoje 12 godine (počela), a od 17. postala zavisna.

Kada se danas osvrnem na svoj život u mladosti, izgleda mi kao da je dugo trajao i kao da sam ga prespavala a sanjala razne događaje,

Sandra Mančić, 1999.godine (pre HIV-a)

mnogo ljudi, dostva stvari.. I ničega lepog nema u tom snu. Ljudi koje sam volela su umirali, a sve je počelo sa mojim majkom kada sam imala 11 godina, kada je prvo ona umrla od leukemije. Kako god, meni je tada moj život izgledao kao jako poseban, pun čudnih događaja, kao na filmu. Danas sam svesna da je to ustvari bio samo život jedne obične zavisnice od heroina sa svim pratećim problemima koje ta zavisnost nosi. Ničeg toliko posebnog ustvari nije bilo, jedino je pravo čudo kako sam preživela uopšte.
To su bile godine mladosti gde se nalazilo para za droge, ali ne i za hranu. Ponekad nije bilo ni droge naravno, ali nije bilo ni osnovnih sredstava za život, te su u takvom svetu 90-tih godina mladi uglavnom bežali u droge. Nažalost, to nije izgovor ali je deo istine. Oko nas nisu bile granice za prelazak istih već ratišta. Sa ratišta naši drugari su se vraćali navučeni na droge, adekvatnih lečenja tada nije bilo, ukinula se naprasno i metadonska terapija – za čudo, baš tada kada je heroin na velika vrata ušao u mnoge zemlje pa našu.

Testirala sam se na hepatitis C i na HIV veoma često – jednom godišnje. 1995.god.sam dobila rezultat da sam pozitivna na hepatit C i to je trebalo da mi bude upozorenje, ali nije. Posle toga sam nastavila testiranje na HIV, ne znam zašto, valjda je tako trebalo da bih bila sigurna i ako sam bila ubeđena da SIDE NEMA U MOM DRUSTVU,U MOM OKRUŽENJU I ZAISTA JE NIJE NI BILO. Oslonjena na tu činjenicu da oko mene nema HIV-a, nekako sam bila i ja kao i drugi bezbrižna. HIV je bio nešto što se događa “nekim vecim narkomanima”, “u nekim vecim gradovima”, “u nekim drugim zemljama”,” na filmovima”…
Onda sam 2000. godine, uradila još jedan test i tada je on bio pozitivan na HIV!!
Bila sam u šoku, bila sam u strahu, čekala vrlo brzu neku bolest da me pokosi kao velika kosidba, uzimala droge, plašila sam se. Ostala sam i sama i otac mi je umro jednu godinu kasnije. Bila sam u zatvoru na 9 meseci 2003. godine, tamo počela prvo lečenje. Iz zatvora sam izašla zdravija, bez zavisnosti od droge, ali sama. Dočekala me je prazna kuća puna sećanja, užasnih sećanja, hladan proctor bez prijatelja, bez rođaka, bez poznanika.

Tada sam upoznala Ranka, mog sadašnjeg prijatelja i kolegu. Tada smo ja i on zajedno odlazili po razne pomoći kod profesora Miše Spasića. On nam je ponudio razne načine da nešto radimo. Sa njim smo malo putovali, učestvovali na tribunama sa studentima, pojavili se u TV emisiji. Ljudi su počeli da me hvale. Profesor Spasić nam je posvetio svoje vreme i osećali smo kao da imamo porodicu, roditelja. Ranko je sa sličnom pričom došao u moj život. Kao i ja, nije imao roditelje, bio je zavisnik, s tim da je on stariji od mene 10 godina, p azato ima i veće posledice zloupotreb droga, on ima dete i nema HIV.
2004. god. primljeni smo na metadonski program u Zavodu za mentalno zdravlje u Nišu. Tada niko nije verovao, pa ni mi sami, da zaista nikada više nećemo uzeti heroin! I otada je prošlo 6 punih godina. Želimo, ali želja nije uvek dovoljna, da i drugima prenesemo tu mogućnost da se izbore sa heroinom. Radimo zato neke programe, učestvujemo u njima, u međuvremenu smo postali i sertifikovani treneri za držanje raznih edukativnih radionica i seminara. Prenosimo iskustvo, mada nas ljudi i danas gledaju sa nevericom, naročito zdravstveni radnici. Te 2004 god. Regisrovali smo Udruženje Sunce, što je bila prava resocijalizacija za nas.

Nama je pomoglo to što smo bili zajedno, jer samoća razara čoveka, zatim dobra volja profesora Spasića, zatim dobri ljudi među našim lekarima prihijatrima, mogućnost sa njihove strane da nam daju potrebne lekove, da nam daju ideju i mogućnost da se organizujemo kao udruženje, da nas nauče svemu (tada nismo znali da uključimo kompjuter). Vodili su nas na edukativne seminare u Beograd, na razne sastanke, upoznali smo ljude slične nama, čuli njihove priče, zatim su se i oni pridružili da nam pomognu. Mi smo želeli drugačiji život, mi smo mrzeli sve što smo do tada bili i poznavali i ne stidimo se da to i kažemo.

Sandra i Ranko na seminaru

Eto tu je krenula sva motivacija, a najveci pokretač kod mene bio je upravo HIV. Ja sam virus iskoristila u dobre svrhe, uplašila sam se toliko mnogo od njega da sam se lako odrekla droge i lošeg života i dovoljno se uplašila da sam stekla averziju prema svemu što je vezano za droge a što ima veze sa mnom i Rankom.

Mi HIV pozitivne osobe, kada se nas je troje ili nas je 30 osoba, da se potpuno ne poznajemo, a nađemo na jednom istom mestu (čekaonica, udruženje i sl.), a jedino što znamo jedni o drugima to je da smo HIV pozitivni – imamo čudan osećaj pripadnosti “čoporu”,”grupi”, ali toliko čudan kao da spoljni svet tu ne dopire, a to meni često liči kao da osećamo da smo bića sa druge planete i imamo neke svoje rituale i tajne. Šta doprinosi da se osećamo tako? U velikoj meri društvo u kome živimo, a jednim delom i mi sami jer se bojimo da se iskreno otvorimo prema tom društvu, a bojimo se opravdano. Ja nisam imala taj strah, pa sam o sebi govorila javno kao i sada sto činim, ali to ne sprečava da i dalje, kada sam sa HIV pozitivnim ljudima u jednom prostoru, ne osećam pripadnost i bliskost. To je zato što društvo kome sam se ja kao pojedinac otvorila nije dalo pozitivan odgovor, nije se i ono otvorilo za mene u istoj meri. Ja se toga ne bojim jer sam umorna od ljudi i nemam šta da izgubim, ali oni koji imaju decu, roditelje, naravno da se boje otkrivanja svog HIV statusa.

Ipak, bitno je znati da to nije kraj i da je smislen život sa HIV-om itekako moguć.

U nastavku sledi više o Udruženju Sunce, atmosferi u Nišu kad je o ovoj temi reč i načinima pružanja pomoći

Advertisements

1 komentar

Objavljeno pod Zdravlje

One response to “To se događa samo na filmu

  1. Hvala za ovako divan clanak!!!
    Pozdrav
    Sandra

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s