Niš na brzinu

Šetajući se bulevarom Zorana Djindjića zapitala sam se kako je moguce da je jedan čovek kao sto je on koji nema puno veze sa Nišom (mada nisam puno upućena u sve te političke odnose) dobio ceo bulevar, a rodjeni Nišlija Šaban Bajramović ne može da dobije ni običnu ulicu. Da li je to sve do posthumne slave? Na ovo pitanje nije mogla moja domaćica da mi da odgovor, a onda me je znatiželja odvela dalje da pitam i taksistu na putu do autobuske stanice, koji ga je čak lično poznavao ali ne zna zašto je to tako… I dok pišem ove redove sećam se Šabanovog nastupa na Exit-u 2007, odličan nastup, čovek je zaista zaslužio ulicu…Ako neko od vas koji čita ove redove zna odgovor na ovo pitanje neka mi slobodno napiše… PIŠE Marija Senić, student dizajna odeće i tekstila

“E kad se gledamo?”…”Pakuj se, krećemo”… i pre nego što je uspela da završi sve poslove za taj dan, ova dopisnica je već uveliko bila na pola puta do Niša. E sad, mogu da vam tri dana pričam kako je Niš divan, jer je meni jako drag zbog nekih ljudi, a mogu i pošteno da ga opljujem, ne zato što je sve loše, nego zato sto imaju prelepu baštu kafića na šestom spratu poslovne zgrade, i dok vi u sebi ramišljate u fazonu “gledaj ovu šta piše” ja mogu samo da vam kazem da ozbiljno u Beogradu takvih mesta nema… Nema ni jeftinijih radnji, ni roštilja na svaka dva koraka (bukvalno dva), i lepih momaka, ma koliko moja domaćica pricala da to nije tačno. Drugo putovanje na jug mi je prošlo dinamičnije od prvog, obzirom kada sam prvi put bila u Nišu, sve što sam uspela da vidim je novi Merkator, i nešto malo nedovršenog keja…Ovaj put sam rešila da ispravim grešku, odem čak do centra, probam legendarni burek, po rečima moje domaćice, vidim popločanu ulicu nalik nasoj Skadarliji, samo urbana verzija, sa mnogo kafića i jos vise ljudi…uspeli da nadjemo mesto…nismo se ni trudili. Sigurno ste putovali negde, pa znate kako je to kada izađete iz svog grada, pa vam je sve tako nekako lepo samo zato što je nešto novo. Tako su i meni ulice Niša bile čiste i lepe, da napisala sam čiste. Čak sam stala i pored jedne agencije koja se bavi nekretninama da vidim koliko bi koštalo kada bih rešila da kupim neki stan u blizini Nišave. Domaćica mi se smejala, a kada sam rekla da bih se iz Beograda preselila u Niš, samo je zanemela.

Šaban Bajramović

Šetajući se bulevarom Zorana Djindjića zapitala sam se kako je moguce da je jedan čovek kao sto je on koji nema puno veze sa Nišom (mada nisam puno upućena u sve te političke odnose) dobio ceo bulevar, a rodjeni Nišlija Šaban Bajramović ne može da dobije ni običnu ulicu. Da li je to sve do posthumne slave? Na ovo pitanje nije mogla moja domaćica da mi da odgovor, a onda me je znatiželja odvela dalje da pitam i taksistu na putu do autobuske stanice, koji ga je čak lično poznavao ali ne zna zašto je to tako… I dok pišem ove redove sećam se Šabanovog nastupa na Exit-u 2007, odličan natup, čovek je zaista zaslužio ulicu…Ako neko od vas koji čita ove redove zna odgovor na ovo pitanje neka mi slobodno napiše… Još jedna stvar koja je meni bila jako zanimljiva, a to je da uveče nema komaraca. Onda se zapitaš da li je to do stanja u gradu, pa su i komarci otišli u neke bolje i toplije krajeve, ili je prosto klima takva…srećne Nišlije… Dok sedim u svojoj sobi pored otvorenog prozora i razmišljam koliko ću uboda zadobiti ove noći, prisećam se najlepše plave boje koju sam ikada videla negde oko 4 sata ujutru, dok sam čitala knjigu svako jutro uz svitanje… U pitanju je ona marin plava boja, to mi umetnici zovemo šerpa plava (svi se mi secamo srećnih vremena, i šerpi plave boje sa belim tufnama po njima). Kad vec pišem o Nišu, onda moram da spomenem mog pradedu koji je bio glumac u Niškom Narodnom pozorištu, i dok sam prolazila pored njega ponosno sam se hvalila svojoj domaćici  (kao vama sada) dok smo kometarisale kako je zgrada pozorišta lepa čak i sa plakatima za Pepsi… Plakati za piće na sred Narodnog pozorišta…to može samo kod nas… A možda je Pepsi bio sponzor nekoj predstavi pa je pozorište odlučilo da se tako zahvali… Da se vratim na priču s početka teksta. Šta je to sa silnim roštiljima? Mozda zato što je 50tak kilometara dalje Leskovac? Ili su se Nišlije vodile poslovicom ‘’ko radi ne boji se gladi’’. A ako ljubav na usta ulazi, gradjani Niša su definitivno zaljubljena i srećna populacija. Ono sto je meni skrenulo pažnju, a verujem i svima koji posete Niš jeste statua  StevanaSremca, lovca Kalče i Kalčinog psa Čape. Stolica uvek prazna i spremna da primi novog putnika zeljnog lovackih prica Kaliče, čokančići na pola ispijeni, ali uvek spremni da se dopune, primamljivo, ali ipak ostavljeno za neki drugi put… I dok preturam po slikama Niša, u nadi da ću se setiti sta sam još videla, shvatila sam da ja ustvari ništa nisam videla, ni Nišku tvrdjavu, ni Ćele kulu, ni Medijanu, a Nišku Banju neću ni da spominjem… To ću ipak ostaviti za godine koje dolaze, da i ja mogu jednog dana da kazem ‘’odeš star, dođeš mlad’’ i kupim po koju grnčariju sa posvetom ‘’pozdrav iz Niša’’.

Advertisements

1 komentar

Objavljeno pod Grad Niš

One response to “Niš na brzinu

  1. Mara

    Sto se tice Shabana i „njegove „ulice u Nishu,ja sam protiv toga.Sta je on to uradio za ovaj grad?Sve sto je radio-radio je za sebe i svoj dzep.I ja sam rodjena Nislijka pa nece moj grad imati ulicu sa mojim imenom…I protiv podizanja njegove statue u sred grada sam.Kada je on to predstavljao Nis,negde, bilo gde?Da li je uradio nesto za taj „njegov“ Nis???pomogao???Ne vidim nikakav razlog da se ma koja ulica ( osim mozda one u kojoj je ziveo) zove po njemu,nije on jedini muzicar iz Nisa…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s