Bachelor psihologije – crne rupe Bolonje
Da u našoj zemlji postoji pozamašna diskrapanca između obrazovanja i realnosti, tj. potražnje tržišta odavno je poznati fakt. U težnji ka promeni i unapređenju našeg školstva, a ujedno i prilagođavanju istog standardima EU, pokušava se uvođenjem Bolonjske deklaracije. No, od malo kog studenta će se čuti reči zadovoljstva implementacijom ovog sistema.
PIŠE Milena Stošić, apsolvent psihologije
Ako su doskoro bile potrebne godine i godine naučnog rada, danas se doktorski status može steći već pre tridesete, upisom doktorskih studija (phd) odmah nakon mastera. Ljudima je naravno teško da pojme da nisu u pitanju sinonimi, ali ni da nisu potrebne decenije da bi se došlo do ovog statusa. Opšti je utisak i da je master manje više neophodnost pre nego stvarna nadogradnja znanja, iako su cene po ovom pitanju u nas mnogo pristupačnije nego u EU. Da li to možda ide i ruku pod ruku sa onim što se za taj novac dobija, neodvojiva je misao. Možda je najbolja ilustracija primer mastera upravo na temu EU (na FPN-u) gde po svedočenju jednog studenta predavanje započinje informacijom da EU ima 27 zemalja članica. Na masteru.
Pri svemu tome fakulteti očigledno imaju visok nivo autonomije kada je reč o donošenju odluka i isto tako visok nivo izbegavanja odgovornosti kada se te odluke pokažu nepraktičnim i nefunkcionalnim.
Takođe, percepcija BA (bachelor) karakteriše se ako ništa drugo onda omalovažavanjem, za razliku od EU gde je potrebno dobro zagrejati stolicu i za ovaj nivo. Međutim, čini se da se studenti ne zadovoljavaju BA nivoom ne samo zbog toga što imaju visoke aspiracije i što su gladni znanja, već i zbog toga što se BA ne prepoznaje na tržištu rada. Dokaz tome je i gorući problem studenata psihologije Filozofskog fakulteta u Nišu, koji upisavši ovaj fakulet 2007. godine nisu znali ništa o uslovima studija posle treće godine.
– Postojala je priča o masteru, ali znali smo samo da će biti ograničen broj mesta i da ćemo se rangirati po proseku, objašnjava Miljana Milićević, student treće godine ovog fakulteta.
Taj ograničen broj mesta fakultet je sveo na 50, što znači da će možda pola grupe imati mogućnost da nastavi školovanje:
– Samo 50 se prima na master studije (rangirani po proseku), što bi znacilo da nas 50 i više završava treću ili obnavlja godinu, pa onda konkurišemo sa mlađom generacijom na master, gde će situacija biti ista, kaže Miljana za Mlade 018.
Međutim, glavni problem ne leži u nemogućnosti ostvarenja ambicija, već i u nefunkcionalnosti ovakvog načina obrazovanja. Hipotetički gledano studenti bi mogli da upišu master i na nekom drugom fakultetu, ali realnost je malo drugačija:
– Retko ko od nas moze sebi da obezbedi školovanje na nekom privatnom fakultetu, a prebacivanje u drugi grad na master iz psihologije nije moguće jer recimo u Beogradu osnovne studije traju 4 a ne 3 godine, kao u Nišu.
Time su debelo skresane mogućnosti ovih studenata za dalje školovanje, ali i oni koji bi bili zadovoljni zvanjem bachelor-a to ne mogu da budu:
– Mi dobijamo zvanje psihologa posle završene treće godine, što nam omogućava radno mesto pomoćnika psihologa, ali niko ne zna sta taj pomoćnik tačno radi. Nemamo definisano radno mesto, na birou ne znaju koja su naša radna mesta i posle završenog školovanja možemo da se vratimo kući jer smo bukvalno protraćili tri godine ni za šta, objašnjava Miljana nezavidnu situaciju ovih mladih ljudi.
Kako ona napominje, oni nisu sedeli skrštenih ruku već su svi upoznati sa njihovom apsurdnom situacijom, od profesorke koja je
zadužena za komunikaciju između studenata i profesora, do samog dekana. Međutim, čini se za sada da fakultet neće preuzeti odgovornost za stvaranje kadrova sa imaginarnim zanimanjem:
– Kako oni kazu, fakultet tu ne moze nista da uradi.
Cilj ovih budućih psihologa (ili njihovih pomoćnika?!) je da dođu do diploma, jer na taj način ne bi imali problema sa radnim mestima, bilo da im se odobri četvrta godina (kao što stari program predviđa) ili da im daju razliku ispita. Naravno, čak i tom slučaju na radna mesta za ovo zanimanje može se čekati godinama, ali je bar izvesnije nego njihova trenutna pozicija, koja je u najmanju ruku ne-fer.
– Trenutno pokušavamo da se što češće obraćamo medijima da bi se čulo za naš problem. I pisaćemo dopis ministarstvu o svemu ovome, najavljuje Miljana.
Link:
Facebook grupa Da li je psihologu potreban pomoćnik
Mladi 018 