Koju igru igraš

Transparentna Igra je na delu u slučaju žena koje su donele skriptnu odluku da su “svi muškarci neverni”, da se “muškarcima ne može verovati” i sl. Ove žene delom sebe ulaze u veze sa muškarcima, ali usled postojanja unutrašnjeg konflikta i potrebe da se potvrdi skript, dolazi do obrta u kome one nalaze « dokaze » i raskidaju vezu, zaključivši kako su, eto, nažalost opet bile u pravu. Sličan ishod dešava se i u Igri « Šutni me » gde osoba traži saigrača spremnog da je otkači. Ako ga ne nađe, Igra nije odigrana i nema krajnje dobiti ili potvrde koja proizilazi iz, u ovom slučaju – šuta.

Transakciona analiza je racionalni pristup razumevanju ponašanja, koji je baziran na pretpostavci da svako može da nauči da poštuje sebe, da misli za sebe, donosi sopstvene odluke, ispoljava svoja osećanja. Njeni principi mogu se primeniti na poslu, kod kuće, u učionici, u susedstvu – gde god imamo posla sa ljudima.

Muriel James & Dorothy Jongeward, Životni pobednik

PIŠE Milena Stošić

Igrati igre čak ni u laičkom rečniku ne nosi sa sobom preterano pozitivnu konotaciju. Najčeša je asocijacija na muško – ženske odnose, femkanje, zavaravanje, neiskrenost. U izvesnom smislu tumače se čak i kao pokazatelj inteligencije, domišljatosti i iskustva. U rečniku transakcione analize pak, Igre koje ljudi međusobno igraju su obično nesvesne i imaju karakter nepoštenja. Kako Erik Bern, osnivač TA objašnjava – u njima se folira i neko uvek ućari. A igrač nije samo narator već i akter, čija uloga ne završava hepi endom.

Doš’o si mi na zicer, đubre

Na prvi pogled mnogi bi mogli da negiraju igranje Igara, verovatno stoga što je čovek skloniji da posmatra kritički ljude i svet oko sebe negoli svoju malenkost, ali i zbog toga što se većina ovih ponašanja dešava na nesvesnom nivou. Knjiga Erika Berna Koju igru igraš postala je bestseler šezdesetih godina i dan danas je popularna, moguće upravo zbog toga jer kad dublje zavire u sebe i analiziraju svoje ponašanje, ljudi prepoznaju određenu igru. A igra izgleda kao običan isečak iz života pojedinca. Neupadljiva, svima bliska, ali repetitivna. « Zašto ja uvek naletim na takve ljude », « Zašto se to meni uvek dešava » – nisu nam nepoznate izjave. Ali one nisu posledica slučaja, već mehanizma koji korene vuče još u detinjstvu.

Igre o kojima Bern govori imaju karakteristične, životne nazive iz kojih se već može naslutiti fabula – « Vidi šta sam napravio zbog tebe », « Da nije bilo tebe », « Frka », « Hoću samo da ti pomognem », « Lokalni mudrac », « Šutni me », « Seljanka », « Doš’o si mi na zicer, đubre » itd. U dolazećim godinama prvobitni Bernov inventar igara se proširivao, pa tako danas govorimo i o Igrama koje igraju narkomani poput « Stari džanki », « Drogiran i ponosan » itd., o kojima je pisao  dr Zoran Milivojević, Igrama koje igraju alkoholočari (Klod Štajner), Igrama koje igra vaš kućni ljubimac (Bruce Fogle).

Igre se mogu igrati u bilo kom životnom kontekstu, bio to brak, radno mesto ili društvo u celini, a Bern još govori i o Igrama iz podzemlja, Seksualnim igrama, Dobrim i Životnim. Verovatno je da se većina njih dešava na društveno prihvatljivom nivou i da su upravo zbog toga i ukorenjene u čovekov način funkcionisanja. Igre na drugi stepen su naravno jačeg intenziteta a one koje su trećestepene završavaju se u bolnici, na sudu ili mrtvačnici, kako slikovito objašnjava Bern.

Kako je sve počelo

Igre se uklapaju u nesvesni životni plan čoveka, koji se još naziva skript ili scenario u transakcionoj analizi. Dete na osnovu ranih iskustava donosi odluku o tome kakav će mu biti scenario, dobrim delom zahvaljujući odnosu sa roditeljima i kasnije ga kroz život potvrđuje svojim ponašanjem, a i Igre su jedan od njih. Klasifikuju se kao jedan od načina struktuiranja vremena, pored drugih mogućnosti kao što su rituali, razonode, povlačenje ili rad. I upravo ispunjavanje vremena može biti jedna od dobiti igranja Igara, od toga da se uspuni 10minuta do celi život.

U pozadini svega zapravo se nalazi očigledna činjenica a to je čovekova potreba za stimulansima, potvrdom i komunikacijom, koja se može svrstati u red fizioloških potreba. O tome svedoče slučajevi beba koje sporo napreduju ako im je uskraćen dodir, pažnja i drugi vidovi stimulacije. Još jedan pokazatelj čovekove potrebe za socijalnom razmenom je i samica kao najviši stepen kažnjavanja zatvorenika. Počevši od ove čovekove potrebe i onoga što on dobije od svoje sredine u prvim godina svog bitisanja dolazi se do zauzimanja životne pozicije iz koje se dalje razvija pomenuti scenario i Igre koje ispunjavaju njegovu svrhu. U onim scenarijima koji su scenariji Pobednika i gde je životna pozicija « ja sam u redu, ti si u redu » nema mesta Igrama.

Kad smo upecani u igru

U igri uvek postoji skrivena motivacija i dobit za igrače. Igrač baca udicu, drugi se peca (što ne smanjuje njegovu odgovornost) i dolazi do obrta u komunikaciji koja poprima sasvim drugi pravac. Obrt odgovara trenutku promene uloge u Dramskom trouglu o kome je govorio Stephen Karpman. Otac koji je Progonilac kada fizički i pozivima na igre maltretira svoju porodicu, lako prelazi u ulogu Žrtve koja je operisana, bolesna i nemoćna i nevoljena, usled gladi za potvrdama. Progonilac će igrati Igru “Za sve si ti kriv, Žrtva – “Jadna ja” a Spasilac naravno – “Daj da ti pomognem” (iako to niko ne traži).

Transparentna Igra je na delu u slučaju žena koje su donele skriptnu odluku da su “svi muškarci neverni”, da se “muškarcima ne može verovati” i sl. Ove žene delom sebe ulaze u veze sa muškarcima, ali usled postojanja unutrašnjeg konflikta i potrebe da se potvrdi skript, dolazi do obrta u kome one nalaze « dokaze » i raskidaju vezu, zaključivši kako su, eto, nažalost opet bile u pravu. Sličan ishod dešava se i u Igri « Šutni me » gde osoba traži saigrača spremnog da je otkači. Ako ga ne nađe, Igra nije odigrana i nema krajnje dobiti ili potvrde koja proizilazi iz, u ovom slučaju – šuta.

Bliskost (intimacy)

Igre, kao način potvrde ranog mišljenja o sebi, traženja smisla ili ispunjavanja vremena onemogućavaju otvoren, iskren i autentičan odnos među ljudima. Lakše je igrati igre nego se upuštati u rizik da budemo povređeni, a da ipak dobijemo minimum interakcije i potvrda od drugih. Bern navodi bliskost kao često zastrašujući, ali sigurno i najlepši izbor struktuiranja vremena u kome nema igara ni manipulacija. Svi ljudi koji su jednom imali bliskost sa nekim u svom iskustvu sigurno će posvedočiti u superlativima o ovim kontaktima. Svako ima potencijala da ostvari bliskost i svi smo rođeni za uspeh. A ipak ima tako mnogo Gubitnika i tako mnogo Igara i ljudi koju su nezadovoljni svojim odnosima i životom. No ipak, dobro je znati da je promena moguća i da je njena klica u nama. Što bi Bern rekao – možda nema nade za ljudsku rasu, ali je ima za poneke njene pripadnike.

(Kraća verzija objavljena u WAVE magazine, jun 2010)

Advertisements

1 komentar

Objavljeno pod Koju igru igraš

One response to “Koju igru igraš

  1. Milena, odličan post! Vidi se da je pisan sa stručnošću jedne psihološkinje! :)))

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s