Ne gledaj Turčina pravo u oči

Generalizacije o narodima su obično preterane i neprimenljive na pojedinca, ali to nas ne sprečava da budemo pod njihovim uticajem.


PIŠE Milena Stošić

Photo by Milena Stošić

Ljudi teže da se čvrsto drže svojih predrasuda, a mediji – koji često učestvuju u kreiranju istih – bi trebalo da preuzmu više odgovornosti u cilju njihovo preispitivanja.

Moje iskustvo u Istanbulu mi je još jednom pokazalo da svojim očima treba da verujem više nego glasinama. Naravno, ni meni ne treba slepo verovati, jer i ono što ja kažem sada može biti preispitano iskustvom nekog drugog.

Ljudi u Istanbulu voze kao manijaci. Pa, saobraćaj u Istanbulu jeste haotičan, bar na Taksimu koji je glavna trgovinska i turistička oblast u centru grada. Iako ima dosta semafora, izgleda da ih pešaci ne poštuju dosledno. Ima mnogo, mnogo, mnogo automobila i interesantno je da izgleda kao da su bar polovina njih taksiji, koji inače neodoljivo podsećaju na one u Nju Jorku. Trebalo bi pažljivo prelaziti ulizu, i to ne samo zbog vozila već i zbog pešaka. Ja se ne bih usudila da vozim u Istanbulu, ali ja i nisam neki vozač za sada, možda više loš pešak. Sve u svemu, Grad Sedam Brda je mesto gde se i očekuje težak saobraćaj, obzirom da je to jedan od najvećih gradova na svetu u kome živi oko 15 miliona ljudi.

Photo by Debora Miranda

Prodavce je teško odbiti. Kao što je jedna moja prijateljica lepo zapamtila, jedan prodavac nas je zaista pitao “Kako mogu da vam pomognem da potrošite svoje pare?”. I bilo je više sličnih pokušaja „pomoći“, ali sve je to više zabavno i simpatično negoli neprijatno i dosadno. Obično je jednostavno hayır, teşekkürler (srpski: ne, hvala) dovoljno, ali kako izgleda da oni prilično uživaju nudeći svoju robu, mogu biti i jako uporni. Možda se više insistiranja može očekivati od prosjaka nego od prodavaca. Mogu se videti ljudi koji vas pozivaju da jedete u njihovom restoranu, ili da kupite odeću ili usitinu ukusan sladoled. U jednoj prodavnici ispred Velikog Bazara (Kapalı çarşı) ponudili su nas i tradicionalnim turskim čajem (koji se suprotno očekivanom pije daleko više nego kafa). Na forumima ćete pronaći obilje saveta o tome kako ne treba da osećate obavezu da kupite nešto čak iako vas je prodavac tretirao kraljevski, no ja sam ipak bila srećna da je moja drugarica kupila par sandala kod čoveka koji nas je ponudio čajem i bio tako ljubazan prema nama. Tako da, predpostavljam da je teško odbiti prodavce ovde, ali ne zbog njihovog navaljivanja već zbog toga što vam zaista priušte trenutke zadovoljstva i humora. Što bi jedan moj prijatelj rekao „oni te hipnotišu, moraš da kupiš nešto“

Vožnja taksijem u Istanbulu je loša ideja. Da i ne. Kao i na svim drugim mestima gde ste turista trebalo bi da se raspitate kod lokalaca o običajima, cenama i sigurnosti. Ako to ne učinite, verovatno će svaki drugi taskista pokušati da zaradi na vama. I to nije slučaj samo sa Istanbulom, već verovatno sa svakim gradom na planeti. Kao što sam već pomenula, ima puno taksija u gradu, tako da ćete naći vozilo za manje od 2min. Ja sam uzela taksi par puta i platila sam očekivanu svotu novca. Vozači su čak bili pričljivi i srdačni. S druge strane, jedna moja prijateljica je imala manje sreće i preplatila vožnju u jednom pravcu – 33 turske lire, a u povratku samo 7TL.

Sve Turkinje su pokrivene i nose feredže i sl. Laž. Meni se čak čini da ih ima više koje ne nose. Interesantno je da sam videa mnoštvo lepo obučenih žena kojima marama uopšte nije kvarila izgled (ili moj utisak), već je bila uparena sa odećom i cipelama koje su nosile. Za mnoge od nas – Evropljana, ovaj način oblačenja shodno religiji je nerazumljiv, ali bismo trebali da shvatimo da te žene prosto žele da prate uzor Muhamedovih supruga nego da mislimo o njima kao o žrtvama volje muškaraca. Turska je sekularizovana država i žene ne mogu da nose marame na univerzitete na primer, zato što bi to bilo shvaćeno kao simbol političke religioznosti. Tako da, one koje ostanu pri odluci da ne pokazuju svoju pravu kosu a i dalje žele da se obrazuju, mogu da nose perike.

Nije sigurno putovati u Tursku ako ste ne primer – Srbin. AIako je turska obala prilično popularna u Srbiji, i dalje postoje jake predrasude o ovoj zemlji i o sigurnosti Srba koji bi da putuju tamo. I dalje ima roditelja koji neće dozvoliti svojoj deci da idu u Tursku ili će ih pustiti sa velikim teretom upozorenja i predostrožnosti. Trebalo bi znati da važi i obrnuto. kako mi je rekao moj prijatelj Faik, producent i novinar u turskoj sekciji BBC-a, tokom devedesetih je i on sam morao da čita vesti poput: „Kasapin Radovan Karadžić je uradio ovo ili ono..“, što bi danas bilo protumačeno kao politički nekorektno, ali je u to vreme doprinelo razvoju straha od Srpskih „varvara“ i izbegavanju putovanja u našu zemlju. Moja namera je da vas uverim da je sve to glupost. Ljudi su tamo bili izuztno ljubazni prema meni i čak zainteresovani gde tačno živim u Srbiji, koliko ljudi ima u tom gradu i da li je skuplji ili jeftiniji od Istanbula. Mediji mogu imati zaista veliki uticaj na kreiranje javnog mnjenja, pa možda nije loša ideja razmisliti da li i danas imamo govor mržnje i netrpeljivosti, samo umotan u šareni papir sa mašnicom.

Niko tamo ne zna Engleski. NPa ne baš niko, ali je nije ni tako lako naći dobrog sagovornika, bar ako pokušavate da govorite na engleskom nasumično sa ljudima na ulici. Tokom reportaže o turskoj kafi na ulicama Istanbula, pokušali smo da sprovedemo anketu, ali bilo je više odmahivanja glavom dok smo na kraju nalazili mahom drug turiste sa kojima se moglo govoriti. I moglo bi se reći – pa šta? Da li zaista moraju da znaju engleski? Možda sa aspiracijama prema EU bi to bilo logično, ili ne?

Photo by Anna Patton

Turci su mali, tamni i nekako prljavi. Jedno debelo boldovano NE. Zaista, Turci su lepi  i privlačni. Ako im se dopadate mogu vam ponuditi izlazak ili vam zatražiti broj telefona, ali neće biti navalentni i gurati dalje ako odbijete. I taj deo o lepoti važi i za žene, bar ako je verovati mom prijatelju koji ih je opisao kao „vau, tako lepe oči i koža!“.

Ne gledaj Turčina pravo u oči. oNeko mi je rekao da ne treba gledati Turčina pravo u oči nekoliko sekundi bez prestanka, zato što će to razumei kao poziv na sledeći korak, kao što je poljubac. Ja ovo zapravo nisam isprobala, ali ako vam se neko dopadne isprobajte pa vidite šta će da se desi.

Objavljeno na European Young Journalists Connected, maja 2010.

Advertisements

3 komentara

Objavljeno pod Putopis

3 responses to “Ne gledaj Turčina pravo u oči

  1. Anonimni

    Dobro i pregledno

  2. Milena, odličan tekst!
    Nedavno sam bila u Istanbulu prvi put u životu, i oduševljena sam detaljima grada od kojih smo mi u Srbiji svetlosnim godinama daleko, na primer, narcisima koji rastu u javnim žardinjerama i niko ih ne čupa da bi nosio kući ili prodavao na pijaci. Zatim čistoćom ulica, savremenim lakim metroom… jednostavno, Istanbul je spreman da bude deo Evrope!

  3. Сјајан текст!
    Подсетио ме је на моје недавно пропутовање кроз Стамбол и дефинитивно у мени пробудио жељу да одем поново на више дана, како бих га истински упознао, мада сам и за пар дана стекао скоро исти утисак као ти.
    Додао бих само то да је Истанбул ипак метропола где се преплићу цивилизације и да је нормално да има свега. Био сам у прилици да обиђем унутрашњост Турске и могао сам да приметим да тамо жене ипак више поштују религиозни стил облачења, али исто тако нисам стекао утисак да су приморане на то и чак делим мишљење да им прилично лепо стоји.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s