Ja sam građanin sveta

Intervju: Oliver Katić, muzičar

Na scenu stupa mladić sa osmehom i gitarom i niko ne sluti energiju koju nosi njegov glas, ali nakon izvođenja pesme “My way” publika i žiri oduševljeno ustaju da podrže srpskog Frenk Sinatru svojim aplauzom. Talas zadivljenosti se širi Srbijom koja Olivera Katića verno prati do finala takmičenja „Ja imam talenat“.

Međutim, njegova glavna zaokupljenost ostaju klupske svirke na kojima svojom energijom „grli“ publiku i deli sa njom svoju ljubav prema muzici. Na jednom od takvih nastupa očarane zvukom njegove gitare, glasom i spontanošću, poželele smo da zavirimo u njegov svet i predstavimo ga čitaocima našeg časopisa.

PIŠU Marija Stanojević i Katarina Kostadinov

Kada si prvi put video sebe u muzičkom svetu?

Oduvek sam sebe video u muzici, od malih nogu krevet mi je bio bina, a ogledalo kamera. Stalno sam vežbao, pevao, svirao… Takođe, tome je doprineo i  stav mojih, bake i deke, cele porodice, svi su verovali da ću ja postati poznati muzičar.

Zašto baš gitara?

Nije samo gitara, tu je i klavir, usna harmonika, bas-gitara… Volim da sviram razne instrumente, ali gitara je najefektnija, najupotrebljivija. Pored toga što je solistički instrument, ona je harmonski i ritmički instrument, tako da je u njoj sve što mi je potrebno da bih komunicirao sa publikom, i pružio ljudima utisak celog benda.

Šta za tebe predstavlja muzika?

Muzika je jezik, univerzalan jezik, razumljiv bilo gde na planeti. Meni konkretno predstavlja vezu sa ljudima. Bavim se njom samo da bih se grlio sa svim ljudima koji to žele.

Jednom prilikom si izjavio da sebe smatraš uličnim sviračem. Zašto?

U vreme Stare Grčke ljudi su se izražavali na ulici, i to se održalo i danas svuda na planeti. U Njujorku, Parizu, Los Anđelesu, Briselu, Holandiji sam nailazio na izvanredne ulične muzičare, koje su ljudi vrlo pažljivo slušali, a neki su čak propuštali i metro da bi čuli izvođenje do kraja, kao što smo to moja ekipa i ja uradili u par navrata. Činjenica je da se na ulici čuje uvek dobra muzika i vide ljudi koji uživaju u tome i upravo od njih treba učiti ljubav prema muzici.

Ipak, kod nas je to malo drugačije, ulica kao stejdž je potcenjena. Ja moram da priznam da nikad nisam imao tu hrabrost da stanem na takvu scenu, ali sam rešio da svaka moja svirka bude nalik uličnom sviranju. Klubove smatram jednako važnim mestima, koja su takođe ponuđena svim prolaznicima, a oni mogu da odaberu svirku za sebe.

Kako si odlučio da se prijaviš na takmičenje „Ja imam talenat“?

Pre godinu i po dana sam poželeo da obavim jedan eksperiment, da se predstavim malom broju ljudi i vidim kako će im se to dopasti. Pošto je publika to lepo prihvatila iz malog prostora u Kazandžijskom sokačetu prešao sam u veći Jazz around, a onda u Sunset, gde sam i sada. Videvši reklamu za „Ja imam talenat“ odazvao sam se novom izazovu i uz pomoć publike došao do drugog mesta. Zatim je Bregović čuo kako ja to radim i pozvao me u „Tri pa jedan za Oslo“.

Da li ti prijaju komentari upućeni na tvoj izgled i šarm ili bi više voleo da te posmatraju samo kao muzičara?

Voleo bih da me kompletno sagledavaju. Nekim ljudima je važna pojava da bi ih nešto zaintrigiralo. Moja prijateljica Nevena Kragić, prvi član mog tima, radila je fotografije kojima smo reklamirali moje svirke. Dakle, ljude sam želeo da privučem i zanimljivom fotografijom, a znao sam da ću ih zadržati pevanjem. (J)

Ko ti pruža najveću podršku?

Navodim publiku, iako, naravno, stoji da je prva i osnovna podrška u porodici i prijateljima. Glavnu podršku dobijam od ljudi koji me ne poznaju, od onih koji me najobjektvnije posmatraju, nisu vezani za mene nekim životnim iskustvom, već samo trenutkom dok sam na sceni. Njihovo “hvala” nakon nastupa mi mnogo znači.

Ko te od muzičara inspiriše?

Uglavnom muzičari srednjeg veka, renesanse, baroka, koji su i otkrili muzičke forme, koje se koriste danas. Njihova jednostavnost mi je zanimljiva: tužan si ili srećan, smeješ se ili plačeš.

Šta misliš o domaćoj muzičkoj sceni? Koliko ljudi mogu da prepoznaju kvalitet muzike koju sviraš u zemlji gde se čini da je muzička scena pretrpana neukusom?

Ne bih ja ovo vreme nazvao dobom neukusa, već dobom pasivnih pop-rok muzičara. Ne želim da zvučim kritički, samo mislim da moramo biti otvoreniji dok radimo ono što volimo, da sve to podelimo sa drugima, i damo puno sebe ukoliko želimo da delujemo na muzičke tokove. Znam dosta fantastičnih, genijalnih muzičara, koji nikako da se ponude javnosti. Želim da vidim ljude koji se bore, koji izlaze na ulicu i sviraju, koji imaju više hrabrosti od mene. Na publici je da odabere svoju muziku, a na nama da joj ponudimo ono što najbolje znamo i volimo.

Publiku nazivaš drugarima…

To mi je ostalo od Branka Kockice! (J) Oni jesu drugari. To je ono što osećam kad sam na bini, drugarstvo. Više volim da kažem drugari nego prijatelji, zato što je to manje obavezujuće i za mene, i  za ljude kojima se obraćam.

Šta te još zanima pored muzike?

Sada ne stižem da posvetim pažnju dodatnim aktivnostima, uglavnom sam u muzici, u klupskim svirkama. Inače, volim fotografiju, streličarstvo… Pre par godina, kada sam bio u Briselu, na studijama, kupio sam luk i strele jer mi je to želja iz detinjstva (trenirao sam streličarstvo). Zatim, obožavam karting, u Briselu su me trenirali evropski šampioni, tako da sam tamo proživeo dosta zanimljivih stvari. U narednim mesecima ću se više okrenuti sebi, da bi umetnost koju treba da stvaram imala što iskreniju notu i bila što kompletnija.

Da li ti nedostaje slobodno vreme?

Bavljenje muzikom je takvo da uopšte nemam osećaj da je to vreme zauzeto. Sve vreme sam u komunikaciji sa ljudima, druženju, pevanju, što me i odmara u isto vreme.

Šta bi izdvojio sa svojih putovanja?

Tek pre par godina sam došao u situaciju da mogu da otputujem negde i onda sam odjednom obišao mnogo toga. Još uvek ne mogu da sredim utiske, ali gde god sam bio, osećao sam se kao kod kuće, i to me je obradovalo. Ljudi su svuda željni sličnih stvari. Često slušam druge kako govore: „Bio sam u Parizu, ali mi je falilo da dođem kući“. Iako i meni često nedostaje Niš, svuda se osećam kao kod kuće. Osećam da sam građanin sveta!

Da li pripremaš CD?

Imam puno pesama i Marmar piše tekstove, a kad će biti CD ne znam. Verovatno će izaći do kraja godine jer ima pritisaka sa svih strana.

Advertisements

1 komentar

Objavljeno pod Grad Niš

One response to “Ja sam građanin sveta

  1. Povratni ping: SADRŽAJ PRVOG BROJA « Mladi 018

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s