www.mladi018.info

Dragi čitaoci,

Od  danas, elektronski časopis za mlade Mladi018, nalazi se na novoj adresi www.mladi018.info, na novom, lepšem, funkcionalnijem sajtu. Postavili smo neke nove rubrike, a neke će tek doći.

Posetite nas na novom mestu i slobodno šaljite svoje komentare, sugestije, kritike

Hvala što nas čitate!

Mladi najbolje znaju šta je za mlade najbolje!

TIM MLADI 018

Putopis

Barcelona nije u Španjolskoj, Barcelona je u Kataloniji. Jedno od prvih stvari koje ćete čuti (uglavnom neformalno) jest da je u Barceloni „sigurnije“ govoriti o njoj kao dijelu Katalonije nego  Španjolske. Naravno, radi se o pretjerivanju, nitko vas neće gađati bombom (nije to Baskija!) niti pljunuti, ali činjenica je da su Katalonci generalno jako ponosni na svoju regionalnu pripadnost i posebnost, što je djelomično rezultat represije pod fašističkim režimom Francisca Franca (njega nije preporučljvo spominjati ni u kojem kontekstu!).

PIŠE Matko Cerniar

U današnjoj demokratskoj kraljevini Španjolskoj Katalonija ima široku autonomiju te se svugdje zajedno vijore španjolska i katalonska (također crveno-žuta) zastava.

Na mnogim mjestima u Barceloni se osjeća tihi sukob španjolskog unitarizma i katalonskog autonomaštva, pa tako je i glavnom nogometnom klubu i simbolu Katalonije, FC Barcelona suprostavljen manje popularni Espanyol (ime je dovoljno rječito). Dakle, ako ste mislili pobjeći od politike, destinacija vam je kriva. Ipak, ako već morate, spomenite najprije Kataloniju. Tek tako, da ste na sigurnom terenu. A onda se pripremite da španjolski kojeg ste pokupili iz meksičkih sapunica bacite u smeće kad vas se zaspe katalonskim govorom; na primjer, umjesto „caja“ (kuća) kaže se „caixa“. A to je tek početak. Zato se opustite i budite to što jeste – turisti. Ipak, kastiljski (kako se službeni španjolski jezik zapravo zove) vam može jako dobro doći, osobito u cjenkanju u manjim trgovinama.
Toliko o tome da se treba pokušati uklopiti u mjesto u koje dolazite. Lokalna politika je ponegdje izninmno važna stvar. A sada o ljepšim temama.
Gotovo je nemoguće misliti i govoriti o Barceloni a da se ne spomene Antoni Gaudí. Trebalo bi reći da je on njezin najslavniji arhitekt, ali točnije je reći da je zbog nekoliko potpuno originalnih građevina koje danas predstavljaju sinonim za Barelonu on njezin arhitekt. Vjerojatno najznačajnija među njima je La Sagrada Família (Sveta obitelj, misli se na Isusa i njegove roditelje), velika crkva koju je Gaudí započeo 1882. i koja dan-danas nije dovršena – prema poslednjim planovima, završetak radova najavljen je za 2026., ali i to što će se proglasiti završenim poslom neće biti baš ono što je veliki arhitekt planirao za crkvu, jer su originalni planovi većinom stradali za vreme španskog građanskog rata. Suprotno uvriježenom mišljenju, La Sagrada Família nije niti je ikada trebala biti nova katedrala, već „samo“ crkva.

Sama crkva mješavina je utjecaja španjolske gotike, baroka i secesije, njezine fasade prepune su prizora iz Isusovog života, ali i manjih detalja koji nisu isprva uočljivi (primjerice, kornjače u spojevima stupova sa podlogom), natpisa poput „Hossana“ (slava, blagoslov) te imena apostola čiji su kipovi na fasadi. Cjelokupni dojam je pomalo nadrealan, lica figura nisu „klasična“ već imaju pomalo „stripovski“ karakter (u nedostatku boljeg izraza), ali su strastvena i emotivna te dobro prenose dramatičnost događaja – Gaudí je bio strastveni katolik (ipak, sa poprilično svjetovnih utjecaja) i unesen u taj projekt svim srcem, a ljudi koji su njegov posao nastavili nastojali su ipak poštovati predložak koji im je zadao (zanimljivo, baš kipovi na pročelju odstupaju od njegovog stila ali se ipak uklapaju u cjelinu, premda se neki kritičari ne slažu baš s tim).
Gaudí je, kao i svi arhitekti svog vremena, gradio za privatne naručitelje, a njegova djela imaju zajedničku crtu da su naručitelji dobili mnogo više nego što su platili (netko je to jednom usporedio sa Shakespearovim dramama) Tako je nastala i Casa Batlló; ovdje se radilo o rekonstrukciji već postojeće zgrade koja je nakon intervencije dobila posve novo, klasično Gaudijevsko ruho.

Njezina fasada zaslužna je za lokalno ime Kuća od kostiju, dinamična je, bez mnogo ravnih linija i pravih kutova, možda bi se moglo reći i organska. Unutrašnjost je također vrlo osebujna, puna valovitih linija i spirala (tipični gaudijevski elementi), bez pravih kutova, sa posebno dizajniranim pokućstvom, a njezin krov je priča za sebe – dimnjaci maskirani kapama nalik licima, crijepovi koji imitiraju krljušti zmaja. Tu je i neobična kupolasta prostorija (prostorija za tripove?) sa konveksnim zrcalom po kojem teče voda, a svjetlo koje se od njega reflektira stvara na zidovima i stropu fluidne oblike.

Nastavak sledi

Tolerancija, razumevanje, mir – sve te jako zvučne reči polako gube na svojoj težini, s obzirom na to koliko ih često čujemo i upotrebljavamo. Vremena su nemirna, Balkan još više. Međutim, kako je pokazao Volonterski centar iz Niša, još uvek ima načina da se poruka nenasilja izrazi na osvežavajuće originalan način.

PIŠE Stanislava Puač, apsolventkinja psihologije

Kao završna aktivnost u okviru projekta „Povezuje nas NIT“ koji je finansiralo Ministarstvo omladine i sporta Republike Srbije, 15. februara je održan maskenbal u Sudentskom kulturnom centru u zgradi Banovine. Cilj ovog projekta bilo je osnaživanje mladih za nenasilno rešavanje konflikata, podizanje svesti o problemima diskriminacije, i povećanje senzibiliteta prema pripadnicima drugih kultura i nacionalnosti. U prethodnim mesecima sa tim ciljem su održavane radionice sa decom i mladima  iz Doma „Duško Radović“, Udruženja samohranih majki i Zavoda za vaspitanje dece i omladine u Nišu, kao i tribine u srednjim školama. Završetak druženja volontera sa decom obeležio je pomenuti maskenbal, koji je takođe promovisao nanasilje, interkulturalnost i toleranciju kroz maske i muziku. Tako su te večeri u Banovini zajedno plesali Kinez, crnkinja, Meksikanac i Šumadinka.

Volonterski centar u Nišu

Volonterski centar je nastao 2005. godine u Nišu. Od samog početka radi na podsticanju omladine na aktivizam nasuprot inertnom stavu prema dešavanjima u lokalnoj zajednici. Ova organizacija okuplja mlade ljude, koji se bave poboljšanjem kvaliteta života mnogih marginalizovanih grupa, poput dece i mladih  bez roditeljskog staranja, dece sa smetnjama u razvoju, štićenika Zavoda za vaspitanje… Jelena Golubov-Todorović, predsednica Volonterskog centra za Mlade 018 kaže: “Članovi su studenti, diplomci, postdiplomci, ljudi kojima rad sa osetljivim društvenim grupama jeste iskustvo tj.praksa za budući poziv, ali i svi mladi ljudi koji žele da ulože svoje vreme, znanje i veštine za dobrobit zajednice ili poboljšanje uslova života .”

Volonterski centar nudi mladima mogućnost da nešto promene u sredini u kojoj žive, da pomognu onima kojima je to potrebno, a da pritom steknu vredna znanja i iskustvo koje često nedostaje u formalnom školovanju budućih “pomagačkih” profesija. Česte edukacije, kao i aktivnosti u projektima, poput držanja radionica i tribina, omogućavaju stalno napredovanje i širenje fonda znanja i iskustva. Katarina Branković, student pedagogije i volonter, za naš časopis ističe upravo tu prednost angažovanja u Volonterskom centru: “Kroz volontiranje se susrećem sa realnim situacijama u različitim vaspitno-obrazovnim institucijama, organizacijama i domovima, uviđam odnose između vaspitača i vaspitanika.”

Ali, volontiranje u ovoj organizaciji ne donosi satisfakciju samo mladima orijentisanim na humanističke nauke. To za Mlade 018 potvrđuje i Nikola Petković, student fakulteta Zaštite na radu: “Volonterski centar mi je pružio mogućnost da nekome pomognem, upoznam nove ljude i družim se sa njima, kao i da ostvarim mnoge poslovne kontakte.”

Radost volontiranja

Volontiranje traži malo slobodnog vremena, entuzijazam i energiju, ali zauzvrat pruža mnogo više – mogućnost da steknete neprocenjiva iskustva u radu sa osetljivim kategorijama stanovništva, priliku da oprobate i uvežbate veštine koje stičete na brojnim besplatnim edukacijama, nezaboravno druženje sa osobama koje dele vaš sistem vrednosti i, pre svega, znanje da ste nekome ulepšali dan (a možda i detinjstvo).

U toku je Međunarodna godina mladih. Ona predstavlja za nas novu šansu i mogućnost jer nam daje dodatnu energiju i predstavlja godinu kada će Srbija i mladi ljudi u Srbiji dobiti Zakon o mladima. Mladi su najpozvaniji da se pitaju o sadržaju i rešenjima zakona o mladima. Ministarstvo omladine i sporta nastoji da čuje želje mladih, da omogući njihovu informisanost kao I učešće u svakoj fazi izrade zakona. Proces izrade zakona o mladima sprovodi se u partnerstvu sa mrežom organizacija civilnog društva. Ministarstvo omladine i sporta želi da omogućiI učešće mladih u naporima da izgrade bolje okruženje i lepšu budućnost za sebe i svoju generaciju.

PIŠE Marija Stanojević, studentkinja elektrotehnike

U Srbiji ova organizacija ima tri Lokalne grupe na Univerzitetima u Beogradu, Nišu i Novom Sadu. Realizacijom različitih projekata na nivou Univerziteta, Srbije i Evrope ove lokalne grupe rade na unpređenju studenata kroz sktručne, sajmove poslova i ineženjerska takmičenja.
Sledeći projekat na kome sve grupe rade je lokalno inženjersko takmičenje koje će se održati u svakom od ovih gradova u toku marta. Takmičenje je namenjeno studentima tehničko-tehnoloških i prirodno-matematičkih fakulteta, koji se mogu prijaviti individualno ili u okviru već oformljenog tima od četiri člana. Ekipe stavljaju na probu svoja znanja iz oblasti tehnike, kao i timski rad, inovativnost, komunikaciju i kreativnost u jednoj od dve kategorije – timski dizajn (team design) ili studija slučaja (case study), a zahtevi takmičenja definišu se tako da ne favorizuju nijedan obrazovni profil.

Timski dizajn (Team Design) predstavlja jedno od najpopularnijih i najkreativnijih studentskih takmičenja i podrazumeva rešavanje nekog inženjerskog problema konstruisanjem fizičke sprave koja vrši zadatu funkciju (dizalica, katapult, letelica…). Krajnji proizvod ovog dela takmičenja je model koji po performansama, izgledu i materijalizaciji podržava zahteve, pravila i smernice zadatka samog takmičenja. Studija slučaja (Case Study) omogućava studentima da kroz rešavanje i prezentovanje rešenja određenog tehničko-mendadžerskog problema, testiraju svoje znanje, iskustvo, veštine, originalnost i inovativnost.

Lokalno inženjersko takmičenje BelgradeLEC će se održati 12. marta 2011. godine na Mašinskom fakultetu u Beogradu sa početkom u 10h. Na ovo takmičenje mogu se prijaviti učesnici sa Univerziteta u Beogradu preko sajta lec.best.rs do 6. marta. BEST Beograd trenutno radi i na projektu 29. Generalne skupštine koji je najveći događaj u BEST na nivou Evrope i održaće se u aprilu u Srbiji. Više informacija o lokalnoj grupi u Beogradu možete videti na www.best.rs.
U Nišu će se lokalno inženjersko takmičenje održati krajem marta, a informacije o prijavljivanju i tačnom datumu i lokalnoj grupi BEST Niš nalaze se na sajtu www.best.eu.org/nis. Od 21. do 27. februara, u okviru Kulturne razmene koju organizuju lokalne BEST grupe iz Niša, Upsale (Švedska) i Hanije (Grčka) u Niš dolazi 30 studenata iz Upsale i Hanije da se upoznaju sa našim članovima, ljudima, gradom, kulturom, običajima i prirodnim lepotama. Sredinom leta lokalna grupa BEST Niš organizovaće akademski letnji kurs.

U martu se održava i lokalno inženjersko takmičenje u Novom Sadu za studente tog Univerziteta. Pored toga lokalna grupa Novi Sad u maju organizuje stručni seminr na temu novih tehnologija u prehrambenoj industriji, pod nazivom MEET WHAT YOU EAT. U nastavku godine planiraju Kulturnu razmenu studenata i razne radionice i seminare za studete Univerziteta u Novom Sadu. Informacije o njihovom radu i daljim projektima mogu se naći na sajtu www.bestns.org.rs/spc2011.html.
Ove lokalne grupe zajedno teže da stvore kvalitetnije mlade ljude i studente, a njihovi članovi rade na veoma zanimljivim projektima usavršavajući se, putujući i družeći se. Pored toga, oni organizuju mnoge projekte u koje uključuju svoje kolege sa celog Univerziteta i iz Evrope pružajući im mogućnost za usavršavanje, ali i mogućnost da osete ono što ove grupe zovu BEST spirit, a u to spadaju: pozitivan duh, razmena znanja i kultura i druženje širom Evrope.

PIŠE Milena Stošić

Kurt Cobain rođen je 20. februara 1967.  u blizini Sijetla. Kao u mnogim „ko bi rek’o“ pričama, sin razvedenih roditelja – automehaničara i konobarice (po nekim izvorima sekretarice), postaje legenda svetskih razmera. Svako ko je tvrdio ili tvrdi da sluša rock i varijacije na temu, nije mogao zaobići Nirvanu, od tvrdokornih fanova do onih koji bi voleli tek poneku stvar. Kada se je `91. zavrteo zadimljeni spot u kome čirlidersice usporeno skakuću, dok levoruki gitarista plave razbarušene kose baca publiku u omamljenost, Nirvana je neumoljivo zapečatila ovu dekadu svojim uticajem. „Smells like teen spirit“ postala je i ostala jedna od onih pesama koje predstavljaju azbuku rokerski pismenog slušaoca (a i drugih). Mnoge koje su došle za njom pročistile su put do mejnstrima za ovu vrtu muzike i bendove poput Pearl Jam, Soundgarden, Alice in Chains, pokrećući svojevrsnu grunge revoluciju od Sijetla ka svetu. Sa samo tri studijska albuma, a u prvom redu „Nevermind“, Nirvana i danas insipiriše, pokreće, dotiče, izvlačeći neartikulisane i sofisticirane emocije onog ko ima respekta prema sebi da muzikom nazove i nešto sem „suzama-sam-lepila-tapete-kad-si-otišo-i-odveo-dete“ kontaminacija.

O životu frontmena, tekstopisca i gitariste ovog benda bilo je mnogo kontroverzi, interesovanja i naklapanja, počevši od njegovog osujećenog detinjstva, preko zloupotrebe heroina, zdravstvenih poteškoća, izbora životne partnerke, poređenja sa Lenonom i na koncu tragičnog svršetka. Ipak, u kovitlacu jedne i ne tako retke životne sudbine, kako je na desetogodišnjicu Cobainove smrti napisao Dragan Ambrozić za nedeljnik Vreme, „zatičemo pevača, gitaristu i tekstopisca koji pokušava da nekako izrazi muku, i kao autor u rokenrol konačno unosi tematiku egzistencijalističke mučnine; mučninu kao neotklonjivu posledicu lažiranja stvarnosti, ukratko – esenciju gubitništva i ukletosti od Morisona naovamo, korak dalje od Jan Kertisove sveprožimajuće strepnje. Uz sve to, Kobejn je i ozbiljno mislio.“

Kao što je poznato, sa smrću Kurta Cobaina, o čijem se (samo)ubistvu i danas polemiše, Nirvana je prestala da postoji.

Zvanično je utvrđeno da je Kurt Cobain izvršio samoubistvo 5. aprila 1994. pridružujući se Klubu 27. Klub 27 odnosi se na muzičare koji su preminuli u 27. godini života, a trio na osnovu koga je pokrenuta ova ideja čine Jim Morrison, Jimmy Hendrix i Janis Joplin.

Kao što to obično biva, prava vrednost se ne ugasi  nakon smrti autora, te je tako i muzika Nirvane nastavila da živi i nakon raspada benda. Smrću (i postojanjem!) Kurta Cobaina rođen je jedan od poslednjih velikih mitova rokenrola. I danas se osvrćemo na njega, sa retoričkim pitanjem „šta bi bilo kad bi bilo“, potvrđujući relativnost te smrti. A možda je i bio u pravu, citirajući Neila Younga u svom oproštajnom pismu… „it`s better to burn out, than to fade away“.

„…I’m not gonna crack“

Srbija je već duže vreme suočena sa situacijom da najkvalitetniji stručni kadrovi, usled nedostatka odgovarajućih uslova, svoj rad nastavljaju u inostranstvu. Teška ekonomska situacija u našoj zemlji, posebno na jugu Srbije bi bila znatno drugačija kada bi se mladima obezbedilo da stečena znanja iz stranih kompanija mogu da primene u domaćem okruženju.

I dalje se u svesti mladih u velikoj meri zadržao takav pogled na probleme u društvu gde se često država vidi kao uzrok i rešenje problema. Mladi su kretanjem na studije preuzeli veliku odgovornost da polazeći od sebe promene celo društvo na bolje. U jednom trenutku potrebno je iskoračiti iz pasivnog, ustaljenog i nepraktičnog domaćeg sistema obrazovanja koji jednostavno nije u stanju da drži korak sa savremenim svetskim trendovima kao što su specijalizacija u određenoj oblasti, više praktičnog znanja, onlajn studiranje, aktivna saradnja sa kompanijama i uvid u zahteve tržišta.

Omogućiti domaćim studentima rad u nekoj inostranoj kompaniji možda se na prvi pogled čini nerealnom zamisli. Međutim, mnogim praktikantima koji su učestvovali u programu AIESEC praksi to je realnost i iskustvo kojeg se rado sećaju.

Kao početni korak u rešavanju ovakvih problema AIESEC u Nišu vidi kroz organizovanje dvodnevnog seminara 21. i 22. februara u sali SKC-a u Banovini. Cilj seminara je upoznavanje velikog broja mladih ljudi sa mogućnostima za odlazak na prakse i koristima koje bi dobili tokom rada u svojoj struci u nekoj od uspešnih kompanija u Rusiji, Turskoj, Indiji, Grčkoj i mnogim drugim zemljama. Raniji učesnici ovog programa podeliće sa delegatima svoja iskustva i ukazati im na izazove sa kojima su se suočili u novoj potpuno drugačijoj sredini. Potencijalni kandidati moći će da se upoznaju sa kulturološkim šokom koji je neizbežan prilikom dolaska u sredinu koja ima potpuno drugačije navike, veru i kulturu u svakodnevnom životu. Jedan od izazova je i izboriti se sa predrasudama prema odlasku u inostranstvo koje mnogi od naših studenata poseduju, pokazati im da je to moguće uz minimalna finansijska opterećenja.

AIESEC je međunarodna platforma koja omogućava mladima da otkriju i razviju sopstvene potencijale kako bi imali pozitivan uticaj na društvo. Prisustvom naviše od 1700 univerziteta u preko 107 zemalja, AIESEC je najveća studentska organizacija na svetu.

Za više informacija:
Jovan Todosijevć
PR menadžer projekta “Outgoing Exchange Seminar”
Telefon: +381.60.0.344.300
Kancelarija: +381.18.528.647
E–mail: jovan.todosijevic@aiesec.net

Može li se proputovati najveća zemlja na svetu?

Kad kažete nekom ’Idem u Rusiju’, to ne zvuči tek tako, kao da putujete u Evropsku uniju ili Ameriku. Putuješ u Rusiju, ej! Nije ni čudo, jer u srpskom kolektivnom pamćenju Majka Rusija je bliža mitu nego stvarnosti. Upravo zato vredi videti tu moćnu zemlju, onakvu kakva je. I budući da, jel’te, samo što nismo postali Zapad, lepo je okrenuti kormilo na istok, i istražiti svoje slovenske korene.

PIŠE Darko Janjević, student žurnalistike

Šta, niste u tom fazonu?  Nema veze, Moskva i Sankt Petersburg su svetski gradovi koji zaslužuju posetu… Evo kako:

U Rusiju se putuje bez viza, do trideset dana. Ukoliko hoćete da ostanete duže, treba vam viza, i njeno dobijanje u Srbiji nije jednostavno, čak je i teže nego za građane EU. Potrebno je da vam neko iz Rusije nabavi poziv Federalne službe za migracije,  a na to se može čekati i mesecima. Doduše, sa belim šengenom ograničenje od trideset dana se može zaobići. Ukoliko ste blizu zapadne granice Rusije, npr. u St Petersburgu, možete otputovati u EU, provesti dan ili dva tamo, i vratiti se u Rusiju. Sa novim ulaskom u zemlju možete ostati još trideset dana. Naravno, ovakvo šetanje nije jeftino, a i sve je skuplje što ste dalje na istoku.

Letovi iz Beograda za Moskvu idu redovno, a ako ste s juga Srbije, možete krenuti i linijom Niš-Podgorica-Moskva. Karte za St Petersburg se mogu naći uz nešto malo truda, otprilike po istoj ceni. U svakom slučaju, poučen lošim iskustvima sa niškim aerodromom, krenuo sam busom do BG-a, i malo-pomalo stigao do sedišta pored prozora u novom i uglancanom avionu, spreman za transport: Nikola Tesla – аэропорт Шереметьево.

аэропорт Шереметьево

Ruska kompanija Aeroflot leti na vreme i uliva poverenje kombinacijom modernog i retro šmeka. Avioni su impresivni, kao i izbor hrane i časopisa, ali ostaju bele rukavice stujardesa, i krilati srp i čekić na ivici košulja. Let do Moskve traje malo više od 2 sata.

Aerodrom Šermetjevo je najveći međunarodni aerodrom u Moskvi. Nesumnjivo je velik i impresivno izgrađen. Nažalost, nije me oduševila organizacija. Ima premalo službenika koji proveravaju dokumenta na ulazu, pa me je dočekala gužva. Saputnici su mi rekli da imam sreće – obično se čeka mnogo duže. Putokazi su postavljeni daleko lošije nego na drugim velikim aerodromima, i bilo mi je teško da se snađem.

A čim uspeo da prođem kroz carinu, taksisti su skočili da ponude prevoz. (Ne plaćajte taksi, cene su ogromne, naročito za strance. Ja sam do grada stigao tzv. aeroexpressom, vozom koji košta 300rubalja  -oko 8 evra- i  ide do grada za 35 min, i preporučujem ga) Da biste platili kartu, moraćete da promenite nešto novca u rublje, ali ne menjajte isuviše, kursevi su povoljniji u gradu.Uopšte, šta god da kupite, tamo je najskuplje. Meni su preporučili da odmah nabavim sim karticu, ali sam odustao pošto postoji mogućnost roaminga.

Aeroexpress

Još jedna otežavajuća okolnost – vrlo malo ljudi govori engleski. Ako ne znate ruski nađite službenika neke međunarodne kompanije ili potražite infopult. Moj ruski po sletanju bio u najmanju ruku smešan, ali stvarno ne znam kako bih prošao bez njega.

Dakle, zaboravite engleski, progovorite ruski.  Naučite nekoliko fraza i upotrebljavajte ih, ubacite i malo srpskog i snaći ćete se. U krajnjem slučaju zapišite nešto ćirilicom i dajte sagovorniku da pročita, tako su bolje šanse da će vas razumeti.

Moskva je ogroman grad, po nekima najveći u Evropi, i i saobraćaj je, naravno, užasan..

Najeftiniji i najmanje stresan način da se putuje je Metro. Aeroexpress iz Šermetjeva dovezao me je do metro stanice koja se zove Beloruskaja. Tu sam kupio kartu i zatim pratio jednu simpatičnu Ruskinju koja me je provela kroz kontrolu i niz ogromne pokretne stepenice. Na gornjem nivou, moskovski metro je pomalo skučen, ali je ispod zemlje lep, čist i prostran. Sistem je odlično organizovan, unutrašnji i spoljni prstenovi, imena stanica su napisana u vagonima na ćirilici i engleskom. Međutim, čak i ako sam mogao da pročitam imena stanica, bio sam nervozan da ne zalutam, naročito jer mi je Moskva bila tek usput. Opet, pitajte, mašite rukama, pišite, govorite na srpskom, ruskom pa engleskom. Moje iskustvo je da svuda ima dobrih ljudi koji hoće da pomognu.

Ako idete turistički, obavezno obiđite i St Petersburg. Opšte je prihvaćeno da je St Petersburg najlepši grad u Rusiji, čak i među Moskovljanima. On je izgrađen za vreme Petra Velikog skoro ni iz čega, a gradili su ga Nemci i Holanđani. Ja sam, nažalost, išao manje-više radno, i to je ostalo za sledeći put.

Moj planovi su me vodili iz Moskve, do mesta koje se zove Saratov. Zato sam prošao kroz grad do Pavelicke stanice, navodno najveće za vozni saobraćaj u Moskvi. A to je zapravo, prizor tipično ruski – grandiozno izgrađena i pomalo oronula zgrada sa pomoćnim prostorijama kao iz horor filma. Tu možete videti i prosjake i prodavce na peronu i par cipela kako se suše na cevi za parno grejanje. I ako tražite da vas prožme duh zajedništva i bratstva sa ruskim narodom, šalter na železničkoj stanici je pravo mesto. Kad vam neka baba 20 minuta kuca jednu voznu kartu, i pri tom viče na vas, osećate se kao kod kuće.

Doduše,  imao sam i drugu mogućnost. Jedan sumnjivi Tatarin prišao kad je čuo kako se raspitujem za voz  – i pokušao da mi uvali kartu duplo skuplje. Ali makar nije vikao.

Najeftinija karta uključuje mesto za spavanje i posteljinu – zove se plackart. Podrazumeva se da ćete spavati u vozu i jesti u vozu – tako se ovde putuje. Vozni saobraćaj je najrazvijeniji u Rusiji, jer ljudi moraju da nekako savladaju ogromne razdaljine. Klackati se u vozu je prijatnije od autobusa a jeftinije od aviona. Tako se i mere razdaljine – koliko dugo se putuje vozom? Sve do 1 dan (24h)  putovanja je blizu. Da, u Rusiji putnici nose čizme od sedam milja.

Dakle, vozovi su topli i pouzdani i stizu u minut tačno. Moj vagon je bio nov i čist, ipak, mirisao je na votku. Upoznao sam tri ljubazne žene s kojima sam delio kupe, sve tri dosta starije od mene i radoznale o da čuju o Srbiji. Podelili smo hranu i razgovarali satima o putovanjima, porodici, jugoslovenskom nameštaju i cipelama… Ako kupite platz kartu nema odvojenih muških i ženskih kupea, ali celu noć gori diskretno svetlo pa na sreću ili na žalost, kako kome, noći protiču mirno. Možete se do mile volje naspavati. A ujutru vas čeka neprocenjiv prizor – beskrajna ruska zora. Kućice pored pruge u jarkim bojama, nekoliko krošnji drveća, a iza njih horizont koji se nastavlja u beskonačnost.

A kad vam bude dosta beskraja i konačno ustanete, podrazumeva se da ćete se umiti i oprati zube u vozu, popiti čaj ili kafu. Česme za vrelu vodu postoje u svakom vagonu, a na svakoj stanici ulaze prodavci hrane i pića.

Dok smo putovali, prošlo je i nekoliko bakica koje su prodavale pletene čarape, izuzetno prijatne na dodir. Te čarape se prave od vune – nego od pseće dlake. Čini mi se da su bile romske nacionalnosti i da im je to jedini prihod.

U svakom slučaju, moj put do Saratova je bio živopisan i prijatan. Gde god se odlučite da odete,  verujem da će i vaše iskustvo biti pozitivno.

Dakle, tako se putuje u Rusiji. Kako je živeti u Rusiji, druga je priča.

Kod slovenske braće je velika beda i nemaština, osim u velikim gradovima. A svaki grad ispod milion stanovnika je mali. Pare od nafte i gasa idu tajkunima, narod je i dalje zanemaren. U gradovim srednje veličine (milion pa nagore)  kvalitet života je i dalje za nijansu gori nego u Srbiji. Jedina zaista razvijena mesta su Moskva i St Petersburg.

A Rusi kao narod? To je zanimljiva stvar. Rusi jesu bliži Srbima od Amerikanaca, recimo, ali nisu ni izbliza toliko bliski koliko se ovde pretpostavlja. Rusi su zatvoreniji i zategnutiji, čak i pomalo arogantni, jer je u njihovoj kulturi jaka potreba za autoritetom. Individualnost se ne ceni mnogo. Nisu se odrekli komunizma, još uvek svaki grad ima makar veliku statuu Lenjina. Lično sam bio u gradu koji se zove Engels, pored koga je grad Marks. Imena ulica i trgova se nisu promenila, ali, mnogo važnije, nije ni kolektivna svest. Ljudi se još uvek boje od policije i FSB-a (bivši KGB).

I  zloupotreba alkohola nije  samo stereotip, srešćete pijane ljude na ulici već oko jedan popodne.

Naravno, nije sve tako loše. Kultura i umetnost se više cene nego kod nas, čak možda i više nego u Zapadnoj Evropi, a sigurno više nego u SAD. Sećanje na Drugi svetski rat je vrlo snažno – antifašistička borba i žrtve u njoj se cene. Mladi ljudi pokazuju dostojanstvo koje nam ovde deluje pomalo čudno. Cela generacija bruji nekom pritajenom snagom, voljom da se život promeni nabolje.

Takođe, u Rusiji ima nekoliko procenata više žena od muškaraca i konkurencija je žestoka – neki kažu da će svaka treća žena ostati neudata. Utoliko bolje za ostatak sveta, jer jedino su žene u Rusiji podjednako lepe kao naše u Srbiji.

U Rusiji sam mesec dana radio na jednom projektu i posetio više gradova To je bilo ogromno životno iskustvo. Preveliko za ovo mesto. Ali moje iskustvo nije toliko bitno. Bitnije je ono što ćete vi doživeti. Majčica Rusija čeka..

Gimnazija „Svetozar Marković“ iz Niša po treći put organizuje Festival „Nauk nije bauk“, koji će se održati 25. i 26. februara od 10 do 20 časova u holu Elektronskog fakulteta u Nišu. Na Festivalu će se predstaviti preko 400 učesnika sa više od 40 različitih postavki sa fakulteta, instituta i iz gimnazija iz Srbije, kao i gosti iz Kanade, Italije, Makedonije i Crne Gore. Pored toga, održavaće se predavanja iz različitih naučnih oblasti u cilju promocije nauke na jugu Srbije. Ovim projektom želimo približiti nauku našim građanima i podstaći mlade ljude da se više uključe u naučne tokove u Srbiji i svetu.

Na inicijativu učenika i profesora Gimnazija „Svetozar Marković“ je 9. marta 2009. godine povodom 55 godina postojanja organizovala prvi Festival „Nauk nije bauk“ čiji je cilj bio da se nauka približi mladima kroz predavanja i postavke. Drugi Festival „Nauk nije bauk“ održan je u Domu Vojske, a za dva dana posetilo ga je više od 6000 ljudi. Potrebu za jednom ovakvom manifestacijom uvideli su Grad Niš, Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj, Ministarstvo prosvete – Školska uprava Niš i brojne druge kompanije i mediji koji su podržali drugi Festival „Nauk nije bauk“.

Danas sa zadovoljstvom možemo reći da je Festival „Nauk nije bauk“ postao tradicionalan u Nišu i da su naši partneri i posetioci prepoznali kvalitet ove manifestacije. Kao i ranijih godina 25. i 26. febraura brojni interesantni eksperimenti nateraće posetioce da UKLJUČE KEFALO i pridruže se otkrivanju zanimljive strane nauke.

Organizatori Festivala:

Dušica Miljković, profesor hemije
Maja Đorđević, profesor hemije
Marija Stanojević, student

Kontakt:

direktor Gimnazije „Svetozar Marković“, Niš
Olga Dragojlović
018 254396

www.gsm-nis.edu.rs

Muškarci i žene – razlike među polovima

Muškarci i žene su, doduše, sa iste planete, ali to ih ne sprečava da budu bitno različiti. Neke od ovih osobina su evolutivno uslovljene, neke naučene u procesu socijalizacije (vaspitanja). U svakom slučaju, ukoliko ne prihvatimo da je nešto jednostavno odlika pola, uvek ćemo se spoticati na isti kamen u vezi.

PIŠE  Stanislava Puač, apsolventkinja psihologije

Da li su žene brbljive?

Inteligencija. Neminovno tema vatrene diskusije u društvu, ukoliko neko načne temu razlika među polovima. Muškarci će tvrditi da su oni pametniji, žene navoditi dokaze za suprotno. Šta je istina? Ni jedno ni drugo. Tačnije, i jedan i drugi pol ima razvijenije određene „oblasti“ inteligencije, a neke druge slabije, i otud beskonačna rasprava.

Činjenica je sledeća: žene poseduju (u odnosu na muškarce) razvijeniju verbalnu inteligenciju (sad će momci uskliknuti: „Alapače!“). Dakle, sve što se tiče baratanja rečima češće je ženska stvar – kako produkcija reči, tako i njihovo razumevanje. Zato je skoro bez izuzetka među profesorima jezika znatno veći broj žena (u proseku za 50% više).

Jedan od razloga za ovo postaje očigledan kada se analiziraju snimci moždane aktivnosti. Kod žena je znatno veća površina mozga angažovana pri govoru, ali su te oblasti dobro lokalizovane i nalaze se u obe hemisfere, za razliku od mozga muškarca. To praktično znači da, kada muškarac govori, cela leva hemisfera se aktivira tražeći centar za govor. Kada žena govori, osim veće površine moždane kore koja se aktivira, zbog lokalizacije funkcije govora, ostatak mozga je slobodan za druge aktivnosti. Tako da žene zaista mogu da pričaju i da rade više stvari za to vreme (Institut za psihijatriju u Londonu, 1999.)

Oblast za govor i jezik u ženskom mozgu

Žene rado pričaju i puno pričaju. Kada se okupe da gledaju film, recimo, za tih sat i po prodiskutuju film, glumce, likove, ali i bitnije događaje iz privatnog života. Muškarcima se pri pomisli na ovu žensku naviku diže kosa na glavi.

Kada muškarci i žene zajedno gledaju TV, obično će muškarci „zamoliti“ žene da ćute. Oni ne mogu istovremeno da prate program, analiziraju radnju i neobavezno ćaskaju o tome kako su proveli dan. I strašno ih iritira kad žene to rade, jer ne shvataju da žene prate radnju i dok pričaju. M.M. za Mlade 018 kaže: „Kad sednem sa devojkom da gledam film, svaki put moram da je utišavam. Ona ne razume da mogu ili da gledam film ili da slušam nju. A ja ne razumem zašto ona mora da priča za vreme filma!“

Praistorijski lovac

Naravno, i muškarci nešto umeju bolje. Druga oblast inteligencije gde postoje bitne razlike među polovima jeste spacijalna inteligencija. U pitanju je snalaženje u prostoru – tumačenje mapa, razumevanje trenutnog položaja, prostorna organizacija, sposobnost zamišljanja dimenzija i oblika stvari i slično. Ova veština spada u jednu od najjačih muškarčevih sposobnosti. Samo 10% žena ima iste prostorne veštine kao muškarci.

Ova veština se razvila kroz evoluciju, počev od praistorije. Muškarci su bili zaduženi za lov, te su stoga morali biti opremljeni za to da procene brzinu kretanja i udaljenost plena, kako ga pogoditi kopljem itd. Ženama ova sposobnost nije bila neophodna za preživljavanje, tako da se nije posebno razvijala. Danas ove veštine muškarci često upotrebljavaju prvenstveno na zanimanja koja traže dobru spacijalnu inteligenciju, ali i na sport. Tako da, umesto da love mamute, jure za loptom.

I ovde često nastaju nesporazumi i svađe. To dobro znaju muškarci vozači koji daju svojoj devojci/ženi da drži i tumači mapu dok oni voze. Skoro bez izuzetka, žena će mapu rotirati po potrebi, to jest, kada skrene auto, i mapa će se okrenuti. Ukoliko u tom trenutku muškarac poželi da baci pogled, obično dođe do rasprave. J.W. za naš časopis kaže: “Kad negde putujem sa ženom, moram njoj da dam mapu jer ja vozim. Ali kad krene da je vrti i da šušti njome, više me nervira nego što mi pomaže. A onda, kada za kratko vreme naiđe par skretanja i ona ne stigne to da isprati okretanjem mape, obavezno moramo da stanemo da bih ja razjasnio gde se nalazimo!“

Rešavanje problema i bujica emocija

Osim intelektualnih sposobnosti, i oblast emocija se značajno razlikuje među polovima. Često se muškarci žale da su žene preosetljive, a žene da muškarci to nisu. Čak i moderan muškarac, koji se ohrabruje da pokazuje emocije, i dalje je za ženu često suviše neemotivan.

Snimci mozga pokazuju da su emocije u muškom mozgu smeštene u desnoj hemisferi, što znači da ih u velikoj meri može koristiti nezavisno od drugih funkcija mozga. Dakle, muškarac, za razliku od žene (čijim emocijama upravljaju centri iz obe hemisfere), može da vodi raspravu dosta „hladne glave“, da ne odreaguje na uvredu emocijama, da u problemskoj situaciji reakciju svede na rešavanje problema. Robert Gur, profesor neuropsihijatrije, ističe da muškarac, budući da je njegov mozak „pregrađen“, kad se već nađe pred emocijama – ponaša više ne primaran način, slično napadnutom krokodilu. Za razliku od njega, žena će sesti i porazgovarati o problemu i osećanjima.

Nije samo fiziologija odgovorna za ovakvo stanje stvari. Muškarac nasleđuje breme evolucije i u vidu vaspitanja koje se dan danas primenjuje sa dečacima – „Nemoj da plačeš, ti si muško!“ Ženi je, s druge strane, dozvoljeno (ponekad čak i očekivano) da pokazuje slabost i ranjivost i bude otvoreno osećajna. Kada se muškarac i žena nađu zajedno pred problemom, često su oboje zbunjeni reakcijom ovog drugog.

Žena koja je pod stresom najčešće daje oduška svojim emocijama, mnogo priča, gestikulira, koristi puno prideva da opiše kako se oseća. Muškarčev logički um ovo čuje kao: „Imam problem – reši ga!“ Međutim, žene uglavnom ne žele u takvoj situaciji da njihov momak/muž uskoči poput nekog viteza i spasi je, već jednostavno da ih sasluša dok se one ne „isprazne“. Njima je potrebno samo da im neko kaže kako ih razume, kako su u pravu što se tako osećaju, i da će se sve nekako rešiti (bez detaljnog uputstva kako da se reši). A kada žena bude želela pomoć, nejverovatnije će je otvoreno potražiti.

Opravdanje koje daje evolucija

Iako su razlike među polovima brojne, i nemoguće ih je sve navesti i obrazložiti, razlike među individuama su još veće. Zato sve ovo može ali i ne mora u potpunosti da važi za svakog od nas. Međutim, kada imamo na umu da nije baš sve što nas kod partnera nervira njegova krivica, i da je nešto zapravo evolutivno nasleđe, možda uštedimo po koju svađu i budemo skloniji da mu progledamo kroz prste.

Ilustracije u tekstu su preuzete iz knjige „Zašto muškarci ne slušaju a žene ne tumače mape“, Barbara i Alan Piz

PIŠE  Anica Cvetković, učenica gimnazije

Do 2006. godine Omladina JAZAS-a je imala kancelariju u zgradi Univerziteta u Nišu. Međutim, tada je došlo do preraspodele prostora, tako da je Univerzitet dodelio prostor drugim organizacijama.

Za razliku od kancelarija JAZASA iz Beograda i Novog Sada, kancelarija u Nišu nije uključena u program Globalnog fonda za borbu protiv side ( koji predstavlja globalno partnerstvo javnog i privatnog sektora posvećeno prevenciji i tretmanu HIV/side)  koji bi mogao da obezbedi potrebna sredstva. Globalni fond je nedavno odlučio da se povuče iz jugoistočne Evrope  jer smatra da je ovaj region dovoljno spreman da se sam suoči sa ovim problemom., tako da su male šanse da se na ovaj način dođe do prostorija.

Omladina JAZAS-a se do sada nije formalno obraćala gradu u vezi ovog problema. „Niko nije dužan da nam obezbeđuje prostor. Trebalo bi da organizacija plaća prostor od novca od projekata koje sprovodi. Međutim, mi trenutno nismo u toj situaciji.” kaže sadašnji predsednik organizacije, Tihomir Đurković.

Za sada, povremeno koriste prostorije zgrade Univerziteta za svoje sastanke. U organizaciji se nadaju da će u bližoj budućnosti imati svoj prostor.